O sezoni 1965/66 i finalu Kupa šampiona mnogo puta je toliko toga rečeno, da ovde stvarno nema šta novo i naročito da se doda. Bio je to najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala do tada, mitski dueli sa Verderom i Mančester junajtedom, veliko finale sa najvećim klubom na svetu Realom, propuštena sasvim realna šansa da se osvoji titula prvaka Evrope, rasprodaja igrača odmah posle finalne utakmice, sve stvari o kojima ništa novo nema da se kaže.
Kako je cela sezona bila u znaku učešća u KEŠ, prvenstvo je Partizanu bilo u drugom planu, osvojeno je 11. mesto, što je bio ubedljivo najslabiji plasman do tada, koji će biti nadmašen još samo dva puta, 1979. i 1980. godine. Ipak, nije baš cele sezone Partizan bio toliko slab u prvenstvu, krah je nastupio tek u poslednjoj trećini, što zbog usredsređenosti na polufinalne duele sa Mančesterom, što zbog razočaranja nakon poraza u Briselu.
Tako je Partizan posle 21. kola bio drugi na tabeli (doduše sa velikim zaostatkom od 7 bodova u odnosu na vodeću Vojvodinu) i verovatno niko nije očekivao da ćemo se do kraja sezone srozati na tako nisku poziciju. A to se, eto, ipak desilo, nakon što posle tog 21. kola nismo više nijednom pobedeli do kraja prvenstva, vezavši neverovatnih 9 utakmica bez pobede (liga je bila te sezone proširena na 16 klubova), što je bio rekord kluba do tada i što je naš drugi najduži takav niz u istoriji. U samom fnišu otišao je i trener Abdulah Gegić, pa je u poslednja tri kola ekipu vodio Kiril Simonovski. U tim poslednjim kolima, odmah posle Brisela, neki od najboljih igrača praktično više nisu bili u timu, pa su priliku da debituju dobili neki od momaka (Blagoje Paunović, Bora Đorđević, Miloš Radaković) koji će biti nosioci igre Partizana u narednim sezonama.
Završena je jedna era, najuspešnija u istoriji fudbalskog kluba Partizan, nastupiće neko novo vreme, decenija posrtanja i uglavnom slabih rezultata.
