U novu sezonu, Partizan ulazi sa nekoliko promena u sastavu. U inostranstvo su otišli Ilija Katić i Miloš Radaković, a u JNA najbitniji igrač naše odbrane, reprezentativac Blagoje Paunović. Pojačanja su Blagoja Istatov, Miroslav Bošković, kao i povratnik sa pozajmice iz Bora, Ilija Zavišić. Na klupi Partizana, i pored jedva prosečnih igara i rezultata, i dalje je Velibor Vasović.
Slično kao u prethodnoj, i u ovoj sezoni Partizan je vrlo slab u jesenjem delu šampionata, u 15 kola poraženi smo čak 6 puta (uz samo 4 pobede), pa smo se dva kola do kraja polusezone našli na 13. mestu na tabeli. U tom 15. kolu, poraženi smo kao domaćin od Bora, u jednoj čudnoj utakmici o kojoj više možete pročitati na ovom linku - Lomače kao simbol
Dakle, dva kola pre kraja jesenjeg dela prvenstva, Velibor Vasović je smenjen, a na njegovo mesto, i to upravo na Vasovićev predlog, dolazi malo poznati Mirko Damjanović, trener mlađih kategorija u Partizanu. Sa Damjanovićem na klupi, Partizan će odigrati znatno bolje i biti poražen još samo tri puta do kraja prvenstva. U tom periodu, između ostalih, dobićemo sve tri na kraju prvenstva prvoplasirane ekipe, a budućeg šampiona Hajduk čak kao gosti, preokretom u drugom poluvremenu. Prvenstvo završavamo kao 4. što ispada, s obzirom na igre i plasman posle prvih 15 kola, sasvim solidan rezultat.
U kupu smo nastavili tamo gde smo stali i pre dve godine (prethodne sezone kup nije odigran), ispali smo u drugom kolu, s tim da ovog puta nismo došli ni do penala, jer nas je, u sred Beograda, sa glatkih 4:1 eliminisao Zagreb, tih godina vrlo nezgodan protivnik po nas. U još jednoj ne baš sjajnoj sezoni, istakli su se Bjeković sa 14 golova, najboljim golgeterskim učinkom od dolaska u Partizan, standardno dobar bio je Moca Vukotić, solidni su bili i Antić, Golac i Kozić, a status standardnog prvotimca steći će i Ilija Zavišić, jedan od naših najznačajnijih igrača u narednim sezonama.
