Nakon sezone 62/63, Partizanove bebe definitivno ulaze u istoriju kao prvi osvajači tri uzastopne titule. Ova je osvojena najubedljivijom igrom, sa samo dva poraza u 26 utakmica (liga je bila ponovo proširena na 14 klubova). Ta dva poraza Partizan je doživeo u 4. i 21. kolu, tako da je između ove dve utakmice vezao 16 utakmica bez poraza, što je i rekord kluba za jednu sezonu, za period do 1991. godine. Jedini i to veliki rival za titulu bio nam je ove sezone Dinamo (oba međusobna susreta završena su nerešeno), koji je imao stvarno odličnu ekipu i koji će osvojiti domaći kup, te dogurati do finala Kupa sajamskih gradova.
Na kraju jesenjeg dela prvenstva bili smo poravnati sa Zagrepčanima sa po 23 boda, dobro smo celo proleće gurali i mi i oni, a nakon našeg poraza u većitom derbiju u 21. kolu, Dinamo (dobijaju kući OFK Beograd) stiče dva boda prednosti. U sledećem kolu, međutim, Dinamo (do tada neporažen u prvenstvu!) gubi u gostima od Sarajeva, mi kao gost dobijamo OFK, i izjednačavamo se na tabeli. A onda, u situaciji kada smo bodovno poravnati, mi pobeđujemo Sarajevo kod kuće („nasleđivali” smo Dinamove protivnike, kao što vidite) a Dinamo doživljava senzacionalni poraz na svom terenu od Novog Sada sa glatkih 3:0 i titula je, tri kola pre kraja, skoro izvesna. Međutim, Bobek pred ta poslednja tri kola napušta klupu i odlazi u Panatinaikos (zameniće ga Kiril Simonovski ) a Partizan će samu završnicu odigrati dosta slabo (sve tri utakmice završene su nerešeno), ali, kako je Dinamo sva tri puta poražen (vezali su 5 poraza u poslednjih 5 kola!) i to je bilo dovoljno da zadržimo prvo mesto i ostvarimo prvi het-trik u titulama u jugoslovenskoj ligi. Bili smo i ove sezone najefikasniji tim lige, imali ubedljivo najbolju odbranu, a trećeplasirani tim zaostao je za nama čitavih 11 bodova.
