Biće ovo prva od, srećom, samo tri sezone, odigrane u istoj kalendarskoj godini, to jest, po sistemu proleće-jesen, a Izvršni odbor FSJ odluku o ovome doneo je u maju 1949. godine. Partizanu nije baš prijala ova promena i biće to tri ne baš sjajne sezone za nas. Prva je počela loše, samo jedna pobeda u prva 4 kola, mada, uz dosta težak raspored. Poraženi smo, naime, u Zagrebu od Dinama u prvom, tj, od Zvezde u gostima u trećem kolu, dolazivši pritom u vođstvo u obe ove utakmice. I treći meč u kom nismo pobedili bio je derbi, protiv Hajduka. Proleće smo završili sa još jednim porazom, pa smo posle prvog dela sezone bili na trećem mestu, sa 6 bodova zaostatka u odnosu na vodeću Zvezdu, odnosno 3 manje od drugoplasiranog Hajduka.
U drugom delu sezone igrali smo daleko bolje (jedan poraz, jedna nerešena igra), pa smo se tako revanširali i Dinamu i Zvezdi za poraze na početku prvenstva, a u poslednjoj utakmici sezone ostvarena je i rekordna pobeda protiv Budućnosti, od čak 10 prema 0. Kako je Partizan ranije od ostalih učesnika odigrao sve svoje utakmice, pred poslednje kolo, igrano dve nedelje nakon pretposlednjeg (zbog prijateljske utakmice reprezentacije protiv Norveške, igrane 5. novembra), imali smo čak i teoretske šanse za titulu. Uslov je bio, doduše, prilično teško ostvariv, a potrebno je bilo da Hajduk izgubi kod kuće upravo od Budućnosti, te da Zvezda ne pobedi Spartak sa više od jednog gola razlike. Naravno, nijedno od ova dva nije se desilo (i Hajduk i Zvezda pobedili su sa po 2:0), pa je Partizan završio na trećem mestu (za utehu, bili smo nejefikasnija ekipa i imali najbolju gol razliku), a titulu je, bez poraza, osvojio Hajduk. Kup je odigran malo nakon završetka prvenstva, a Partizan je dogurao do same završnice, tj, do finala, gde je poražen od Zvezde minimalnim rezultatom. Sve skupa, ne tako dobra sezona, ali ne katastrofalna kakva će biti naredna.
