Bila je za mene ovo jedna mučna sezona koje se uopšte ne sećam rado. Smrt Mancea, osvojena pa praktično oteta titula, previše je to bilo za jednog partizanovca - tinejdžera, učenika osmog razreda.
Ipak, probaću da dam neki svoj pregled ove čuvene sezone. Tog leta desilo se, po prvi put posle mnogo godina, da Partizan dovede jedno pojačanje za koje bez dileme može da se kaže da je zvezda prelaznog roka. Posle godina i godina u kojima su dovođeni isključivo ili mladi i neafirmisani ili pak drugoligaški, pa čak i fudbaleri republičkih ligaša, najzad je u Partizan stigao jedan reprezentativac i prava zvezda, Vlado Čapljić. Sem Čapljića došli su tog leta i braća Bajović iz Sutjeske, te, da ne kvarimo tradiciju, Bajro Župić iz drugoligaša Novog Pazara.
Sezona nije loše počela, nakon ubedljivih 3:0 protiv Slobode na otvaranju (prvi gol postigao je tada velika nada Milonja Đukić, nažalost, do kraja prvenstva neće dati više nijedan), te tri uzastopna remija, u 5. kolu pobeđena je i Budućnost, golovima Varge i, iz penala, Dragana Mancea. Bio je to poslednji gol Mancea za Partizan, a kako je za sve ove godine toliko toga rečeno i napisano, i to od strane ljudi sa daleko više dara za pisanu reč od mene, o Manceu, njegovim igračkim kvalitetima, statusu idola kakvih je među navijačima, naročito mlađim, malo koji igrač Partizana u istoriji našeg kluba imao, ja neću pisati ništa na temu njegovog odlaska. Utakmicu sledećeg kola Partizan je odložio, a prvi naredni protivnik bila je Priština. Partizan je pobedio sa 1:0, a strelac Radanović je pobedononsi gol, postignut u poslednjem minutu, proslavio karakterističnim klizanjem na kolenima.
Sve u svemu, dobro je Partizan igrao u jesenjem delu sezone, u prvih 14 kola nije poražen nijednom, prvi i jedini prvenstveni poraz te jeseni pretrpljen je u Rijeci, prvi deo šampionata završili smo na prvom mestu, sa dva boda viška od večitog, i u borbi za titulu, jedinog rivala.
Prolećni deo sezone, međutim, nije baš najbolje počeo. Poraz u Tuzli, pobeda kod kuće nad OFK Beogradom, a onda i poraz od Zvezde u gostima, posle kog večiti rival, zbog bolje gol razlike, prelazi u vođstvo na tabeli. Ni u narednih 4 gostovanja Partizan neće pobediti nijedom, izvućićemo samo jedan bod, u Mostaru. Srećom, naše slabe igre Zvezda ne koristi da se odlepi na tabeli i eventualno stekne nedostižnu prednost, pošto i sama igra dosta loše u gostima. U 32. kolu mi kiksiramo odigravši samo 1:1 kod kuće sa Rijekom, ali naš rival pravi sličan kiks u Nikšiću i dozvoljava da domaćin, koji se bori za opstanak, stigne "najopasniji" rezultat u fudbalu i osvoji bod, rezultatom 2:2. Dva kola pre kraja, poravnati smo u bodovima, a mi imamo za dva gola bolju gol razliku, ali i nešto teži raposred. U narednom, pretposlednjem kolu, gostujemo Dinamu, Zvezda dočekuje Prištinu. Dinamo se bori za izalazak u Evropu, mi jurimo titulu - spektakularna utakmica u najavi. Tako je i bilo, na poluvremenu vodimo golom Zvonka Varge, ali Dinamo u samo dva minuta, 73. i 75. iz dva penala preokreće rezultat. No, ni vođstvo Zagrepčana ne traje dugo, pošto i Partizan postiže dva gola za samo dva minuta (79. i 80.), najpre svoj drugi gol na utakmici postiže Zvonko Varga, a minut kasnije, dva boda donosi mladi, manje - više anonimni Milinko Pantić, koji je te zime stigao iz srpskoligaša Jedinstva iz Malog Zvornika. U istom kolu Zvezda je našu prednost u gol razlici od dva gola smanjila na jedan, pošto uz dosta muke, golovima u drugom poluvremenu, dobija Prištinu (branio je Rade Zalad) sa 2:0. I tako, kolo pre kraja, Partizan ima za jedan gol bolju gol razliku i nešto lakši posao u poslednjem kolu, pošto igra kao domaćin. Protivnici i jednog i drugog konkurenta za titulu nisu naročito motivisani, što su pokazali i konačni rezultati na obe utakmice.
A o tom poslednjem kolu, a pogotovo o dešavanjima narednih nedelja, slično kao ni o Manceovoj pogibiji, ja ne mogu da pišem. Prvo, sećanje me ne služi tako dobro (bilo mi je 15 godina), zatim, mučno mi je da se prisećam otimanja titule, i na kraju, na ovu temu pisali su ljudi koji su mnogo upućeniji u sva dešavanja i koji daleko bolje poznaju čitavu situaciju. Bilo kako bilo, nepravda učinjena Partizanu u leto 1986. godine, biće koliko - toliko ispravljena godinu i nešto kasnije, ali, što se mene tiče, radost zbog osvojenih titula kako ove, tako kao i one osvojene sledeće sezone, pokvarena je i nikakva sudska odluka nije mogla to da popravi.
