Posle odlaska Kaločaja, na klupu Partizana po četvrti (i poslednji) put će sesti Ilješ Špic. Te sezone liga je ponovo smanjena na 12 klubova, a naš start bio je vrlo slab, u prvih 10 kola poraženi smo čak 5 puta (ali, do kraja prvenstva više nijednom!), pa smo u tom trenutku bili tek 8. na tabeli, sa samo 2 boda više od poslednjeplasiranih Vardara i Sarajeva. Do kraja prvenstva, u preostalih 12 kola, Partizan će pobediti čak 10 puta, vezavši 7 pobeda u poslednjih 7 kola, među kojima i pobede nad sva tri člana velike četvorke. Sve to ipak nije bilo dovoljno za titulu, po drugi put uzastopno, Partizan je viceprvak, ovog puta zahvaljujući slabijoj gol razlici (ruku na srce, znatno slabijoj) od večitog rivala. Isti taj večiti rival bio je bolji i u kupu, drugu godinu zaredom, ovog puta u finalu.
Bila je ovo sezona potpune afirmacije za većinu Partizanovih beba. Jusufi je bio najstandardniji igrač i jedini je odigrao sve utakmice u sezoni, Šoškić će definitivno postati prvi golman tima, braća Čebinac će takođe odigrati dosta utakmica, baš kao i Jovan Miladinović te Aleksandar Jončić, a ove sezone debitovaće i Velibor Vasović, kao i najmlađi član generacije, Vladica Kovačević. I još jedno novo ime se pojavilo u Partizanu te sezone. Bio je to Milan Galić, tada 20 - godišnjak, praktično vršnjak naših beba, i koji je, mislim, bio prvo značajno pojačanje (osim, eventualno, Pajevića i Kaloperovića) Partizana još od dolaska Milutinovića i Zebeca, 7 godina ranije. Galić ćepravo nastupa dobiti tek u prolećnom delu prvenstva i izvanredno će je iskoristiti, na 10 utakmica postigao je 7 golova, od kojih čak 6 u poslednjih 5 kola, upisavši se u strelce na svakoj od ovih 5 utakmica. Sezonu će obeležiti i definitivni oproštaj najboljeg igrača Partizana svih vremena, Stjepana Bobeka, a posebno važan događaj zbio se početkom 1959. godine, kada je Partizan prešao na crno bele dresove.
