Pred sezonu 1989/90, tim Partizana pretrpeo je promena kao malo kada u dotadašnjoj istoriji. Otišlo je čak 10-ak prvotimaca - Brnović, Vokri, Vučićević, Vladislav Đukić, Batrović, Sredojević, Vermezović, Milonja Ðukić ... Došli su Stanojković, Vujačić, Đurđević, Milko Đurovski i Stevanović iz vojske, Pandurović, Joksimović, a u zimskom prelaznom roku i najveće pojačanje, Predrag Mijatović.
Kao ni prethodne dve, ni ove sezone Partizan nije najbolje započeo prvenstvo, pa se posle samo dve pobede u prvih 8 kola, našao na 16. mestu sa 4 boda, samo bodom, ali i utakmicom više, od dve poslednje ekipe u tom trenutku, Veleža i Vardara. Upravo nakon tog 8. kola, iz očiglednih razloga, Moca Vukotić podnosi ostavku, a menja ga Ivan Golac, njegov dotadašnji pomoćnik. Start Golca na klupi Partizana bio je odličan, u narednih 11 utakmica jesenjeg dela prvenstva (u 1989. godini odigrana su i dva prolećna kola, a sve zbog svetskog prvenstva koje je očekivalo našu reprezentaciju naredne godine), zabeleženo je 8 pobeda uz 3 poraza, pa je na kraju godine, posle 19. kola, Partizan izbio na 3. mesto, iza Dinama i Crvene zvezde.
I u domaćem kupu Partizan je bio dobar i plasirao se u polufinale, eliminisavši u prva tri kola selekciju JNA, Dinamo i Velež. Ipak, najvažnije mečeve te jeseni, Partizan je odigrao u Kupu pobednika kupova (u kome je debitovao), gde je u prva dva kola izbacio ekipe Seltika i Groningena, posle spektakularnih mečeva, naročito u gostima. Junačkih 4:5 u Glazgovu i 3:4 u Groningenu, pamte se i prepričavaju i danas, posle punih 30 godina. Tako je Partizan, posle skoro četvrt veka i davne 1966. godine, "prezimio" u jednom evropskom kupu.
U zimskom prelaznom roku, stiglo je i veliko pojačanje, Predrag Mijatović, pa je Partizan, na početku prolećnog dela prvenstva, izgledao kao ozbiljan rival za titulu Dinamu i Zvezdi, a očekivala su nas i polufinale domaćeg, kao i četvrtfinale Kupa pobednika kupova. Drugi deo prvenstva počinje dobro, u prva dva kola, dve pobede (Mijatović na svom debiju u crno-belom dresu, i to upravo protiv svog dojučerašnjeg kluba, postiže gol), pa je posle 21. kola zaostatak za dva vodeća kluba 3, odnosno 6 bodova, ništa što se ne može dostići u 13 kola, koliko je ostalo da kraja šampionata. I jeste bilo tako što se tiče dostižnosti razlike u bodovima, ali ne igrom kakvu je Partizan pružao u narednih nekoliko nedelja. Mart mesec, naime, bio je koban za Partizan i njegove šampionske ambicije, kao i ambicije u Kupu pobednika kupova. U prvenstvu slede 4 uzastopna poraza, najpre kod kuće 0:2 od Rada, a onda i u Ljubljani, i to uz čak 5 primljenih golova. Između ova dva poraza, Partizan gubi i u Bukureštu prvom meču četvrtfinala Kupa kupova, ali sa ohrabrujućih 1:2. A onda sledi glatkih 0:2 u večitom derbiju, pa isti rezultat protiv Dinama iz Bukurešta i ispadanje iz Kupa pobednika kupova, pa poraz u gostima i od zagrebačkog Dinama, i sa Partizanovim šampionskim ambicijama je gotovo. U tom trenutku, nakon 25. kola smo 6. na tabeli, sa nedostižnih 12 bodova manje od još uvek vodećeg Dinama, odnosno 11 manje od budućeg prvaka Zvezde.
Ostala je nada da Partizan može makar da odbrani trofej u domaćem kupu, ali, nakon obećavajućih 0:1 u prvom meču, gubimo i u revanšu od večitog rivala (mada smo poveli sa 2:0), pa je ostalo da se do kraja prvenstva borimo za mesto na tabeli koje vodi u kup UEFA naredne sezone. To se i desilo, Partizan je dobio 6 od poslednjih 9 utakmica i na kraju zauzeo 4. mesto, što je bilo taman dovoljno za izlazak u Evropu u jesen te godine. U samom finišu prvenstva, ostavku je podneo i Ivan Golac (nakon poraza na svom terenu u 30. kolu, od Željezničara) pa je u poslednja 4 kola ekipu vodio Nenad Bjeković.
Naš napad u prvenstvu nije briljirao, ali 51 gol je podnošljiv bilans, moglo bi se reći. Odbrana je, međutim, bila među najslabijima u ligi sa čak 42 primljena gola (više smo primili samo u sezonama 74/75 i 78/79), 11 ekipa je primilo manje golova od nas. Primera radi, u 20 utakmica, između 11. i 30. kola, na čak 12 primili smo 2 ili više golova. Bilo je to, jednostavno, previše za bolji plasman i ravnopravnu borbu za titulu. Ono što je posebno neobično je da nam je odbrana bila sastavljena maltene od samih reprezentativaca, trojica su putovala u Italiju na svetsko prvenstvo, Spasić i Stanojković bili su standardni, Omerović na klupi, a i Budimir Vujačić, Darko Milanič i takođe su tih godina često bili članovi reprezentacije. Sezona se, sve skupa, ne može proglasiti neuspešnom. Plasman u četvrtfinale Kupa pobednika kupova i polufinale domaćeg kupa jednostavno su bili naš maksimum u tom trenutku. Isto važi i za prvenstvo, možda se moglo i za mesto ili dva više, ali tim za titulu, čini se, u tom trenutku nismo imali.
