Pred početak sezone 1975/76, sastav Partizana dosta je promenjen. Otišla su dvojica bitnih igrača, Paunović i Bora Đorđević a iz vojske se vratio Nenad Bjeković. Stiglo je i nekoliko pojačanja iz drugoligaških klubova ( Radmilo Ivančević - Šumadija, Borislav Đurović i Vukan Perović - Sutjeska, Aca Trifunović - Sloga Kraljevo), pa i jedno iz srpskoligaša Slobode iz Užica - Rešad Kunovac. Ubedljivo najveći favorit za titulu bio je dvostruki uzastopni prvak Hajduk, a veće šanse nego Partizanu, davane su se i ostalim članovima velike četvorke. Partizan, tek šestoplasirani iz prethodne sezone, nije bio viđen kao ozbiljan kandidat za titulu. Ipak, ekipa koja ima jednog Mocu Vukotića i Nenada Bjekovića, te Golca, Zavišića... ne sme se potceniti, pokazaće ova sezona.
Početak nije bio tako dobar za nas, samo dve pobede u prvih 6 kola i Partizan je u tom trenutku na deobi od 7. do 10. mesta, sa 6 bodova manje od vodeće Crvene zvezde, koja ima sve pobede na startu. Počevši od tog 6. kola, Partizan će između dva večita derbija (5. i 22. kolo, oba puta ubedljivo gubimo) vezati 16 utakmica bez poraza, što je jedan od najdužih takvih nizova Partizana u periodu do 1991. godine. Partizan, nakon poraza u prvom derbiju sezone dobro igra, Zvezda i Hajduk kiksiraju po nekoliko puta i nakon 14. kola, po prvi put izbijamo na čelo tabele, sa 20 bodova, bodom više od Zvezde i Dinama, dva od Hajduka. Ostajemo na prvom mestu i nakon preostala tri kola u jesenjem delu sezone, sa 25 bodova, bodom više od Zvezde, dva od Hajduka i tri od Dinama.
Dobro Partizan počinje i drugi deo prvenstva, ali već u 22. kolu ubedljivo gubimo u večitom derbiju i prepuštamo najvećem rivalu vođstvo na tabeli. Ovaj ubedljivi poraz ipak ne ostavlja traga na ekipu, dobijamo naredne 4 utakmice i posle 26. kola, ponovo smo prvi, sa 4 boda viška i od Zvezde i od Hajduka. I onda, u 27. kolu, čuvena utakmica protiv Hajduka na JNA. Partizan promašuje šanse, Hajduk daje golove i tako sve do 0:6. Tek u finišu, 10 minuta pre kraja, Bjeković postiže počasni gol. Prednost nad Hajdukom je sada samo dva boda, a onda sledi čak tri nedelje pauze zbog obaveza reprezentacije, i u prvoj narednoj utakmici, Partizan gubi u Tuzli (jedina dva uzastopna poraza u sezoni) sa 0:2 i prepušta čelo tabele Hajduku koji ima bolju gol razliku. Nastavlja se, međutim, velika borba za titulu dva rivala (Zvezda gubi u narednom kolu, pa definitivno ispada iz trke), Hajduk u Kragujevcu osvaja bod, mi dobijamo Sarajevo i ponovo smo prvi. Ne zadugo, nažalost, gubimo i mi u narednim kolu (treći poraz u četiri utakmice), dobija nas OFK Beograd (u prethodnom kolu pobedili su i Zvezdu) i Hajduk je, 4 kola pre kraja, ponovo prvi. Opet sledi tronedeljna pauza, ali za Partizan ona traje nedelju dana kraće, pošto smo svoju utakmicu 31. kola odigrali nedelju dana pre nego što će Hajduk svoju. Mi pobeđujemo Velež i Vojvodinu, Hajduk Vardara i u vođstvu smo, ali sa utakmicom više od Splićana. Najzad i oni odigraju tu utakmicu, gube bod u Tuzli, a ostaju u vođstvu zahvaljući boljoj gol razlici. U pretposlednjem kolu pobeđujemo i mi i oni, i kolo pre kraja smo poravnati, s tim Hajduk da ima za 6 golova bolju gol razliku.
U poslednjem kolu, Hajduk gostuje odličnom OFK Beogradu, koji je u prethodnih nekoliko nedelja pobedio i Zvezdu i Partizan, učinivši uzbudljivu trku za titulu još uzbudljivijom. OFK će povesti u 57. minutu (u tom trenutku mi smo šampioni), ali Hajduk u 73. minutu, preko Luke Peruzovića stiže do izjednačenja i boda. Za to vreme, Partizan se žestoko muči u Ljubljani. Olimpijini igrači se brane, kradu vreme i vrše opstrukciju igre na sve moguće načine, a sve ovo nije toliko čudno ako znamo da je trener Ljubljančana bivši dugogodišnji Hajdukov igrač, Slavko Luštica, koji svakako želi da bivšem klubu pomogne da osvoji titulu. Na njegovu žalost, to se neće desiti, sudija Dušan Maksimović rešava da nadoknadi bar nešto od vremena koje su ukrali fudbaleri Olimpije, produžava utakmicu i u 93. minutu (tako kažu Sport, Slobodna Dalmacija, Delo) Partizan dolazi do pobede i titule čekane punih 11 godina! Strelac je Nenad Bjeković, koji se tako, postigavši najvažniji gol u dotadašnjoj karijeri, oprašta od kluba u kome je proveo punih 7 godina.
Sećate se sigurno kako se nekad govorilo da se titule osvajaju pobedama u "malim" utakmicama. To najčešće nije bilo tačno, ali, kada je ova sezona u pitanju, stvarno se ovo nepisano pravilo pokazalo tačnim. Partizan je, naime, osvojio titulu a da je protiv najvećih rivala, ostalih članova velike četvorke, zabeležio samo dve pobede uz 4 poraza. Sa druge strane, od timova plasiranih od 9. mesta pa naniže, nismo izgubili nijednom, odigravši samo 5 puta nerešeno, uz 13 pobeda i svega 4 primljena gola, sva 4 u gostima. I inače je Partizan, sa izuzetkom već pomenutih poraza od timova iz gornjeg dela tabele, odličan bio kod kuće, pa smo od ekipa ispod 5. mesta primili samo jedan jedini gol (2:1 protiv Slobode), uz bilans od 10 pobeda i samo dve nerešene utakmice.
1976. godina sada je već daleka prošlost, većina ljudi koji prate fudbal je se ne seća, a mnogi nisu ni bili rođeni tada. Svašta se pričalo u prethodnim decenijama, malo po malo, nepunih 3 minuta produžetka utakmice u Ljubljani naraslo je na 7, za neke još i više, a pravu istinu ste mogli da pročitate i ovde. Sport je tvrdio 3 minuta, Slobodna Dalmacija, maltene Hajdukov bilten, takođe je izmerio 3 minuta, ljubljansko Delo isto, dakle, ništa drastično s obzirom na odugovlačenje i krađu vremena igrača Olimpije. Titula koju smo osvojili posle punih 11 godina, 7. po redu u istoriji kluba, čista je i zaslužena. Možda je najveći rival na papiru i imao bolju ekipu, ali nije to dokazao na terenu. Možda njihovi navijači imaju za čime da žale, i neka je tako, i mi bismo se slično osećali da smo bili na njihovom mestu. Ali to nije problem nas navijača Partizana, mi i 40 i kusur godina kasnije sa pravom slavimo titulu iz 1976. godine, osvojenu na uzbudljiviji način nego bilo koja druga u istoriji kluba.
