Leto 1986. godine bilo je burno kao malo koje u istoriji Partizana. Posle velike borbe osvojena je titula, pa je ta ista titula izgubljena (tj, oteta), pa su onda i šanse za eventualno osvajanje nove u narednom prvenstvu drastično umanjene oduzimanjem 6 bodova (ne samo nama, doduše, više od pola lige je kažnjeno). Sve skupa, uzbuđenja koliko hoćete, biti navijač Partizana tih meseci uopšte nije bilo dosadno.
Vrelini tog davnog leta poseban doprinos dao je ondašnji prelazni rok, jedan od... ustvari ne jedan od, nego sigurno najspektakularniji u Partizanovoj istoriji. Nikada se do tada nije desilo da dovedemo tri vrhunska igrača i reprezentativca, a dvojicu od njih direktno iz najvećih rivala, članova "velike četvorke". Već prvih dana prelaznog roka desio se, bez preterivanja, jedan od najspektakularnijih i najsenzacionalnijih transfera u istoriji jugoslovenskog fudbala - prelazak Milka Đurovskog iz Crvene zvezde u Partizan. Milko je bio vrhunski fudbaler, ponajboji igrač večitog rivala, ali i mnogo više od toga, najveći idol zvezdaša i simbol kluba, otprilike ono što je nekada za navijače Partizana bio Dragan Mance. Sem Milka, stigli su i Fadilj Vokri iz Prištine, te Srećko Katanec, dete Olimpije, koji je došao iz Dinama. Među mnogim navijačima Partizana ovakav "plen" u prelaznom roku izazvao je euforiju i takav optimizam da se očekivala "šetnja" kroz šampionat i superiorno osvajanje titule. Prelazni rok, međutim, podrazumeva i odlaske, a i njih je itekako bilo, pa tim Partizana nije izgledao baš toliko jači nego prethodne sezone. Otišli su, naime, neki od najznačajnijih i najzaslužnijih za osvajanje titule iz prethodne sezone, najbolji strelci, dva Zvonka - Varga i Živković, a takođe i Slobodan Rojević, godinama standardni i nezamenjivi levi bek. Dakle, o nekakvom rutinskom osvajanju titule, nije moglo biti ni govora...
Dobro je igao Partizan na početku te sezone, dobro i u nastavku, u prve dve trećine prvenstva (22 kola), doživeo je samo dva poraza, u 6. i 7. kolu. Kako je na snazi bila kazna od minus 6 bodova za 10 klubova (od jačih, samo Hajduk i Vardar nisu bili kažnjeni), naša štampa je stalno donosila po dve tabele šampionata, jednu sa minus bodovima i onu regularnu, bez kazni. Koliko god Partizan igrao dobro te sezone, minus 6 bodova nije bilo malo, pa smo se samo jednom, nakon 21. kola i remija u Zenici, našli u vođstvu na "zvaničnoj",tj, tabeli sa oduzetim bodovima, a i to samo zbog bolje gol razlike od Vardara. Odmah nakon sledećeg kola pali smo sa prvog mesta ove tabele i do kraja prvenstva se nismo tamo vratili.
Na kraju, Partizan je osvojio drugo mesto po tabeli FSJ, a prvak je postao Vardar. Skopljanci, koliko znam, i danas sebe smatraju šampionom Jugoslavije za sezonu 1986/87. Dobar tim je imao Vardar te sezone (Pančev, Stanojković, Savevski, Najdoski...), ali kad pogledate neke njihove brojke (11 poraza, gol razlika svega +1, 40 datih golova - 10. po efikasnosti), teško da ćete konstatovati da su to brojke pravog šampiona, zar ne?
