Milovan Ćirić, nažalost, nije ostao drugo trener Partizana. Otišao je posle samo jedne sezone, a na njegovom mestu našao se povratnik Ilješ Špic. Tim se nije bitnije promenio u odnosu na poslednju sezonu, ali su i igra i rezultati, barem kada je prvenstvo u pitanju, bili znatno lošiji. Krenuli smo dobro, pobede u prva tri kola (sva tri puta po tri gola) ali je već u 4. kolu doživljen poraz, u Zagrebu od Dinama sa 3:4. Do kraja jesenjeg dela sezone izgubili smo još 4 puta i bilo je jasno da ćemo do titule vrlo teško. Prolećni deo sezone započeli smo furiozno, sa 5 pobeda uz čak 23 gola, od kojih je Miloš Milutinović, povratnik na teren, nakon propuštene čitave jesenje polusezon, postigao čak 8. Primakli smo se u tom trenutku vodećem Hajduku na 4 boda, i čekao nas je derbi sa Splićanima, na našem terenu. Iako nadmoćni, naši fudbaleri poraženi su minimalnim rezultatom, što je označilo i kraj naših nada da možemo do titule. Do kraja prvenstva, Partizan je pobedio još samo dva puta i na kraju osvojio tek 5. mesto, sa čak 8 poraza. Posebno smo neuspešni bili protiv najboljih – dvostruku porazi od šampiona Hajduka i Zvezde, te jedna pobeda nad Dinamom, odnosno nerešena partija sa viceprvakom BSK – om.
Razloge za ovako slab plasman treba potražiti pre svega u prevelikom broju propuštenih utakmica najboljih igrača ekipe. Miloš Milutinović nije igrao čitav prvi deo sezone, sakupio je ukupno svega 11 utakmica. Samo malo standardniji bio je Branko Zebec, koji je izostao sa 11 mečeva, Bobek i Valok propustili su zajedno 15 utakmica, i kad se sve ovo sabere, jasno je da se nije moglo mnogo bolje od 5. mesta u šampionatu.
Ako nam nije išlo u prvenstvu, u kupu jeste, pa smo ga osvojili po 3. put u istoriji. U finalu je pobeđena Zvezda sa ubedljivih 4:1, a u polufinalu sa jos ubedljivijih 4:0 pregažen je Hajduk i to usred Splita! U šesnaestini finala eliminisan je nižerazredni Hajduk sa Liona sa čak 17:0 i to će do dana današnjeg ostati najubedljivija pobeda Partizana u nekoj takmičarskoj utakmici.
Uz ove trijumfe u kupu, najznačajniju pobedu te 1954. godine, Partizan je ostvario u prijateljskoj utakmici protiv tada moćnog Honveda. Mađarska reprezentacija je igrala najlepši, a verovatno i najbolji fudbal na svetu u to vreme, a okosnicu reprezentaciji činili su upravo igarči Honveda. Par meseci pre ove utakmice, Mađari su postali viceprvaci sveta, a iz tima sa svetskog prvenstva u Beograd su doputovali Grošič, Kočiš, Lorant, Tot i Cibor, dok je Ferenc Puškaš meč posmatrao sa tribina. Gosti su poveli sa 2:0, Partizan do kraja poluvremena, golom Marka Valoka smanjio na 1:2, da bi Sava Antić iz BSK – a, jedan od dvojice gostiju u timu Partizana (drugi je bio Vujadin Boškov) i još jednom Valok, doneli Partizanu veliku i iznenađujuću pobedu.
