Mada prethodna sezona nije bila naročito uspešna, Tomislav Kaloperović ostao je na klupi Partizana, a slično prethodnoj, ni ove sezone nije bilo velikih promena u sastavu. Najznačajniji je bio odlazak Prekazija u JNA, a zvučnih pojačanja ni ove godine nije bilo. Ipak, stiglo je nekoliko igrača, ne mnogo poznatih, od kojih će se u narednim sezonama kao najveća pojačanja pokazati Slobodan Rojević (došao iz Sutjeske) i naročito Ljubomir Radanović, koji je stigao iz Lovćena.
Za razliku od prethodne dve sezone, start u novoj bio je dosta dobar. Posle 8. kola Partizan se našao na prvom mestu, koje će, međutim, odmah i izgubiti, nakon minimalnog poraza od Dinama u Zagrebu. Nakon 3 pobede u sledeća 3 kola, ponovo smo prvi (zajedno sa Dinamom), ali ponovo samo jedno kolo, pošto opet gubimo minimalnim rezultatom, ovog puta u večitom derbiju. Jesenji deo sezone završavamo na 3. mestu, sa 2 boda manja od Dinama, odnosno 4 od vodeće Zvezde.
Proleće počinje dobro, dobijamo prve dve utakmice, a kako Zvezda gubi obe, posle 19. kola smo drugi, sa samo bodom manje od Dinama. Tako je Partizan, posle pune 4 godine, ponovo kandidat za titulu. Ili je to tako izgledalo u tom trenutku, pošto vrlo brzo, sa 3 poraza u naredne 4 utakmice, ne samo da dozvoljavamo Dinamu da se odlepi i praktično ispadamo iz trke za titulu, već padamo na 6. mesto. Dižemo se malo u narednim utakmicama, stižemo do 4. mesta, dovoljno za plasman u kup UEFA, ali opet slab finiš dovodi nas na kraju na 6. mesto i po 4. put zaredom ne uspevamo da izborimo izlazak u Evropu. Presudna za slab plasman bila je pre svega naša katastrofalna neefikasnost. Računajući od poslednjeg kola jesenjeg dela sezone (0:0 sa Sarajevom), Partizan će postići u tih 18 utakmica samo 15 golova. A ako odbijemo 7, koliko smo dali Slobodi u 32. kolu, na 17 utakmica od 17. kola, pa do kraja prvenstva, postigli smo neverovatnih 8 golova! Na čak 8 od ovih 18 utakmica nismo postigli ni gol, a samo na jednoj jedinoj (ne računjući onu protiv Slobode) dali smo dva gola. Ovako neefikasan Partizan, mislim, nikada nije bio u svojoj istoriji.
Posle dugo, dugo vremena, još na početku 60 - ih (Stjepan Bobek), jedan trener proveo je dve cele sezone na klupi Partizana. Drugi boravak Tomislava Kaloperovića kao trenera kluba nije bio ni blizu uspešan kao onaj prvi. Ne samo da smo bili daleleko od borbe za titulu, već ni učešće u kupu UEFA nismo uspeli da izborimo. Ipak, nije da Kaloperović nije imao zasluga za daleko bolje rezultate u narednih nekoliko sezona. Ekipa koju če ostaviti na kraju ove sezone, u skoro nepromenjenom sastavu postaće šampion već sledeće godine, a mnogo novih i mladih igrača afirmisaće se ili dobiti prvu šansu upravo kod Kaloperovića. Stojić, Kaličanin, Mance, Đelmaš, Smajić, Čava Dimitrijević, Rojević, Radanović, Ješić, Vermezović, svi će oni ili debitovati ili se afirmisati u prethodne dve sezone i mislim da drugi boravak Tomislava Kaloperovića na klupi Partizana, ako ne baš uspešnim, nikako ne treba da se smatra ni lošim.
