Pred početak nove sezone, Partizan je dobio veliko pojačanje dolaskom Toze Veselinovića iz Vojvodine, koji će odigrati odlično, ali, koji će u klubu ostati vrlo kratko, samo ovu jednu sezonu. Početak je bio odličan, 6 pobeda u prvih 6 kola, uz gol razliku čak 25:5, te prvo mesto na tabeli, sa 4 boda viška od drugoplasiranih Spartaka i Zvezde. Ostatak sezone, međutim, bio je očajan, do kraja je ostvareno još samo 5 pobeda, pa smo se na kraju morali zadovoljiti sa trećim mestom. Slabe igre dovele su do smene trenera u pauzi između dva dela sezone, pa se Ilješ Špic vratio i zamenio Tonija Pogačnika.
I pored loših igara u drugom delu jesenjeg i početkom prolećnog dela sezone, Partizan je do pred sam kraj prvenstva bio u prilici da se bori za titulu. Tri kola pre kraja šampionata, naime, večiti beogradski rivali i Hajduk, bili su poravnati sa po 25 bodova, a o tome ko ispada iz trke, odlučivao je uoravo derbi sa Crvenom zvezdom. Dva puta je Zvezda vodila, mi dva puta stizali do izjednačenja, da bi u završnici utakmice, sa još dva gola, veliki rival osigurao pobedu, i tako nas izbacio iz trke za titulu.
Ako je u prvenstvu išlo loše, u kupu, koji je odigran u prva tri meseca jesenjeg dela sezone, kada smo još bili u solidnoj formi, bili smo daleko uspešniji, i po drugi put ga osvojili. Ono što je zanimljivo je da smo do trofeja došli pobedivši vrlo ubedljivo, između ostalog, obe prvoplasirane ekipe prvenstva. Hajduk je poražen u četvrtfinalu, doduše, tek posle produžetka, sa velikih 5:0, a budući šampion Crvena zvezda je u finalu pregažen sa čak 6:0.
