Nakon turbulentne i vrlo slabe prethodne sezone, ove se Partizan konsolidovao i osvojio četvrtu titulu za pet sezona. U tim su se vratili Vasović (doduše, zaigrao je tek pred kraj jesenjeg dela prvenstva) i Jusufi, a odbranu je pojačao i Branko Rašović, koji je stigao iz Budućnosti, mada je i on, poput Vasovića, propustio veći deo jesenje polusezone, pošto je pravo nastupa stekao tek 21. novembra. Šoškić je u septembru otišao na odsluženje vojnog roka, ali se njegovo odsustvo skoro nimalo nije osetilo, pošto ga je pomalo neočekivano dobro zamenio mladi, 20 - godišnji Ivan Ćurković, još jedno pojačanje tima iz te godine. Na klupi Partizana na početku sezone bio je Aleksandar Atanacković, ali je sredinom šampionata iznenada otišao, pa ga je do kraja sezone vrlo uspešno zamenio Marko Valok.
Liga je ove sezone brojala 15 klubova, pošto je Vardar, koji je trebalo da ispadne na kraju prethodne sezone, zadržan u ligi, a sve kao svojevrsna pomoć i uteha stanovnicima Skoplja, koji se prethodne godine pretrpeli katastrofalan zemljotres.
Partizan je prvenstvo započeo furiozno, sa 6 pobeda u prvih 8 kola (u 3. kolu bili smo slobodni), nakon čega je usledila prekid od skoro dva meseca zbog Olimpijskih igara u Tokiju. Nedelju dana pre nastavka prvenstva, 1. novembra, Partizan je odigrao prijateljsku utakmicu sa slavnim Milanom, prvakom Evrope iz prethodne sezone. Pobedili smo sa 5:3 (tri gola dao je Hasanagić, dva Kovačević) ali utakmica nije ostala upamćena zbog naše dobre igre i pobede, već po incidentu koji se desio pred kraj susreta. U 80. minutu, Peruanac Viktor Morales Benitez, grubo je faulirao Sombolca, koji je ostao da leži na travi. Ovaj grubi faul igrača Milana bio je okidač za početak opšte tuče, u kojoj su učestvovali igrači oba tima pa čak i neki od naših navijača, koji su preskočili ogradu i sišli na teren. Utakmica je ipak nekako privedena kraju, a epilog tuče bio je pomalo neobičan. Mada se radilo o prijateljskoj utakmici, pritom međunarodnoj, dakle utakmici koja nije imala nikakve veze sa domaćim prvenstvom, Partizan je kažnjen sa dve utakmice neigranja u Beogradu, dok je protiv Vasovića i Miladinovića pokrenut disciplinski postupak "zbog učešća u fizičkom obračunavanju sa protivničkim igračima". Partizan ja dakle dve naredne utakmice kao domaćin igrao van Beograda (odabrani su Novi Sad i Kragujevac), a Vasović je kažnjen sa 4 utakmice neigranja. Ta utakmica u Kragujevcu, prva ja prvoligaška utakmica ikada odigrana u ovom gradu.
Pauza nije baš prijala našim fudbalerima. Doduše, pobedili smo u prvoj utakmici Hajduk i to kao gosti, ali smo u preostalih 6 kola do kraja jesenjeg dela sezone pobedili još samo jednom. Gubimo i u prva dva prolećna kola (tri od četiri poraza doživeli smo u poslednja dva jesenja i prva dva prolećna kola), ali, nakon tog drugog poraza (večiti derbi) i pauze jer smo bili slobodni u 18. kolu, u preostalih 12 utakmica pobeđujemo 11 puta, postižući pritom na svakoj utamici po bar 2 gola. U tom delu sezone, naročito su u dobroj formi bili Vladica Kovačević i Mustafa Hasanagić, uz Milana Galića najefikasniji igrači ekipe. Prvenstvo je osvojeno ubedljivo, sa 8 bodova više od drugoplasiranog Sarajeva i trećeplasirane Crvene zvezde, a naš napad bio je ponovo najefikasniji u ligi, baš kao i prilikom osvajanja prethodne tri titule.
