Tim šampiona u novu sezonu nije ušao drastično oslabljen. Ili se bar tako mislilo u tom trenutku. Otišli su najbolji igrač i kapiten Moca Vukotić, a malo kasnije i Ivan Golac. Nekih velikih pojačanja nije bilo, došla su dva golmana, Zalad i Nikitović, Slobodan Pavković iz Vojvodine, pravo nastupa stekao je mladi Zvonko Varga, a u prvi tim prekomandovan je njegov vršnjak i imenjak Živković. Mislilo se da je to dovoljno da uz igrače iz prethodne sezone, a sa najzaslužnijim za titulu, trenerom Mladinićem na čelu, Partizan ponovo bude kandidat za prvaka Jugoslavije.
Da to neće ići baš tako glatko, videlo se već u prvom kolu, kad Partizan gubi na svom terenu od povratnika u prvu ligu, kruševačkog Napretka, sa čak 3:0. Ovim porazom, prekinuta je jedna fantastična serija nepobedivosti Partizana u prvenstvu na svom terenu, a koja je trajala više od dve godine (od onog famoznog poraza od Hajduka) i 37 utakmica. U narednih 10 utakmica Partizan ne gubi nijednom (ali, neverovatan je podatak da nakon te serije, više nijedan jedini put nećemo vezati više od dve utakmice bez poraza!) i posle 11. kola je na deobi od 3. do 5. mesta sa Zvezdom i Slobodom, sa bodom manje od Hajduka i dva od vodeće Budućnosti. Da titula neće biti odbranjena baš lako, bilo je sasvim jasno tada. Ali, da će Partizan voditi borbu za opstanak, to ni najvećim pesimistima ni na kraj pameti nije bilo.
Do kraja jesenjeg dela sezone Partizan pobeđuje samo još jednom (i to u Tuzli u kojoj smo izgubili 3 puta zaredom i 5 puta u poslednjih 9 gostovanja, ne pobedivši za sve te godine nijednom do sada!) i nakon tri vezana poraza u tri poslednje utakmice u 1978. godini, na kraju polusezone je na sredini tabele, sa 17 bodova. Liga je nikad izjednačenija, naš zaostatak za vodećim timovima nije tako veliki, ali je sada već sasvim očigledno da od borbe za titulu nema ništa i da nam predstoji velika borba za mesto koje vodi u kup UEFA. O borbi za opstanak se, naravno, još uvek ni ne razmišlja.
Nakon 13. decembra i poslednje utakmice u godini i pobede nad Honvedom, te osvajanja Mitropa kupa, pomalo neočekivano ekipu napušta (eufemizam za biva oteran) trener Ante Mladinić. Njega menja veteran Florijan Matekalo (bilo mu je skoro 69 godina kad je pruzeo prvi tim), kome pomaže Vladica Kovačević.
U drugi deo sezone Partizan ulazi oslabljen, pošto u vojsku odlaze standardni član prve postave, Ilija Zavišić, kao i rezerva Pavle Grubješić, dok je Jusuf Hatunić već u oktobru odigrao poslednji meč. Proleće počinje sa remijem u Kruševcu i pobedom nad Olimpijom, pa je u tom trenutku, nakon 19. kola, Partizan 7. i dalje sa solidnim šansama da se plasira u kup UEFA. A onda sledi jedna katastrofalana serija od 4 uzastopna poraza i dve nerešene utakmice u kojima Partizan ne postiže nijedan gol (ukupno 535 minuta bez datog gola!), pa još jedan ubedljiv poraz i posle 26. kola šampion je na 14. mestu, sa samo 3 boda više od pretposlednjeg na tabeli. U međuvremenu, nova smena trenera, krajem aprila na mesto Matekala dolazi Miladinović, kome će pomoćnik biti nekadašnji saigrač, Milutin Šoškić. Dobijamo u 27. kolu Vojvodinu, odlepljujemo se od zone ispadanja, ali odmah slede dva uzastopna poraza (u tom periodu gubimo i u finalu kupa) i sada smo 15. sa samo bodom viška od pretposlednje Olimpije, sa, doduše, utakmicom manje. Još je samo 4 kola do kraja, mi imamo i zaostalu utakmicu protiv Sarajeva na svom terenu (odložena zbog finala kupa) i nakon što dobijamo Slobodu sa 3:1, deluje da smo vrlo blizu da prebrinemo brige oko opstanka. Ne, nije bilo tako, razloga da se brinemo itekako je bilo i dalje. Gubimo u 32. kolu od poslednjeg i skoro otpisanog OFK Beograda (ispašće na kraju, a ovo su im bili poslednji osvojeni bodovi u prvenstvu) i u tom trenutku smo poravnati sa ekipama Napretka i Zagreba od 15. do 17. mesta. U međuvremenu ćemo najzad odigrati i tu zaostalu utakmicu, uzimamo samo bod protiv Sarajeva na svom terenu i u poslednja dva kola ulazimo sa samo bodom više od mesta koje vodi u drugu ligu. Kolo pre kraja, sa vrlo realnim šansama da na kraju ispadnemo, u jednoj od odlučujućih utakmica, naš protivnik je najteži mogući - večiti rival. Zvezda je odavno bila ispala iz trke za titulu, no, kako nije još uvek imala obezbeđeno mesto koje vodi u Evropu, vrlo je motivisana za pobedu u ovom meču. Koju je i ostvarila, sa glatkih 3:0, poslavši nas tako na 16. mesto. Pred poslednje kolo, Partizan ima bod viška u odnosu na Zagreb, uz znatno slabiju gol razliku. Računica je vrlo jednostavna, u poslednjem kolu se mora pobediti, samo tako obezbeđuje se opstanak u ligi.
Protivnik u tom poslednjem kolu prvenstva bila je Budućnost, u tom trenutku petoplasirana, sa teoretskim, ali ipak minimalnim šansama, da po prvi put u istoriji kluba izbori učešće u kupu UEFA. I tako bivši viceprvak Evrope, osmostruki i još uvek aktuelni šampion, takođe i aktuelni finalista kupa, svojevremeno pobednik nad Realom i Mančesterom, igra svoju najvažniju utakmicu od osnivanja kluba, utakmicu koja mu ne donosi trofej ili plasman u finale, već opstanak u ligi. Bio je 17. jun, na JNA se okupilo 25 000 ljudi da podrži svoj klub u najtežem trenutku u kome se ikada našao. Partizan je pobedio i obradovao, kako 25 000 prisutnih na stadionu, tako i još koju stotinu hiljada navijača širom Jugoslavije, među kojima i autora ovog sajta, tada osmogodišnjaka okruženog uglavnom navijačima najvećeg rivala, koji se kroz maglu seća te pobede ali se odlično seća njene važnosti. Opstanak je izboren i pala je zavesa na jednu mučnu, mučnu, tešku i odvratnu sezonu, na olakšanje svih stotina hiljada navijača našeg kluba, uz želje da se ovakva našem Partizanu više nikada ne ponovi...
