I treći put zaredom, drugačiji sistem takmičenja. Ovog puta, formirala se finalna grupa, sa 4 ekipe, od kojih su dve bile prošlogodišnji finalisti, Partizan i Maribor. Preostale dva tima bili su pobednici polufinalnih grupa, koje su održane u januaru mesecu. U čačanskoj grupi (20 - 22. januar), pobednik je bio zagrebački Poštar, ispred MZT - a, čačanskog Borca, te ekipe Titograda. U drugoj grupi, zagrebačkoj (27 - 29. januar), neoćekivani pobednik je postao Sarajevski šah klub, ispred ekipa Novosadskog šah kluba, Mladosti i Jesenica. Takmičenja su u obe grupe bila vrlo zanimljiva, a ekipe su nastupale u svojim najjačim sastavima.

Finale je održano u Vrnjačkoj Banji, od 26. do 28. maja, a titulu je, mada oslabljen neigranjem ponajboljih igrača (Gligorić, Matanović, Matulović, Ćirić) ubedljivo osvojio Partizan, kome je ovo bila 9. titula. Za naš tim, između ostalih, igrali su majka i sin, Jovanka i Dragoljub Velimirović, što se, koliko je meni poznato, nikada do tada nije desilo u našem šahu.

Milorad Bošković je izgubio kontumacijom, jer mu je pala zastavica. On je, naime, imao totalno dobijenu poziciju, ali je predugo razmišljao za poslednji potez pred vremensku kontrolu. Prilikom povlačenja poteza, zastavica mu je pala, ali se zbog neispravnog sata nije moglo dokazati da se to zaista desilo, pa ga sudija Milivoje Molerović nije kontumacirao. Tako je u tom trenutku konačan rezultat meča bio 3.5 prema 0.5 za Partizan. Lokomotiva se naravno žalila, pa je posle reakcije Turnirskog odbora, partija registrovana kontumacijom Boškovića.

U vreme održavanja prvenstva, u Skoplju je vladala velika epidemija gripa, pa su Puc, Damjanović i Kozomara napustili turnir, te su njihovi rezultati obrisani.